Pocetak

To dete, sada vec odraslu zenu nisam videla jako, jako dugo, vise se i ne secam kad, mozda je proslo i punih 10 godina. Ceo jedan mali zivot koji je nju, moju nerodjenu sestru, od devojke pretvorio u odraslu osobu. Svi smo se okrenuli svojim "velikim" zivotima, problemima, planovima, zeljama, ostvarenjima i promasajima a ona je nekako ostala po strani. Uzgred se nekako pomene u nekom razgovoru i na tome se zavrsi, kao da nije deo nas, kao da uopste vise nije bitna, neko ko se slucajno tu nasao i otisao svojim putem. Onda se pre par meseci desila vest o ljudima sa margine a na mene je navalila griza savesti kako smo celo jedno bice gurnuli u stranu i skoro prepustili sebi samoj. Znam da je nasa nemoc mnogo veca no potreba da nesto promenimo, opet najvise sto je ovako za sve pa i za nju najlakse ali pri tom nisam sigurna da li i najbolje. Onda sam se setila nas, koji svoje male i velike stresove, "bolesti" i bolesti, nesigurnost i frustracije koje vucemo kao prokletstvo, mozda delom i zbog nje i cele te mucne situacije i koja se nametnula kao porodicna tragedija, sramota (nase tipicno razmisljanje) a delom i kao tajna. Na internetu sam nasla instituciju. Oronulo, zapusteno, sumorno, deprimirajuce, beznadezno, kao i njeni dozivotni stanari. Isto kao i spoljni svet koji ne nudi mnogo vise sem lazne nade i praznih obecanja. Jedina razlika je u tome sto je institucija kao okrilje i spas bespomocnih ujedno i utociste u kome se moze dobiti zrno paznje, posvecenosti, brige, pa mozda i ljubavi od strane onih koji se o njima brinu. Uzdam se u to jer bi onda izgubljene duse bile zaista samo privid zivota a ja u to ne zelim da verujem. Tu ima ljudi koji se bave umetnoscu, rade nesto korisno, pokusavaju da izvuku iz sebe delic svetlosti za koji sam ubedjena da postoji samo joj treba dozvoliti, omoguciti da pronadje put napolje. Uzasno je sto sve ostaje iza zatvorenih vrata institucije, sto dotice retke i sto smo nesvesni sopstvene nepravednosti pustajuci da pravi mentalni bolesnici upravljaju masom, nama ostacima (necu reci ostalima). I najzalosnije je sto treba da se pojavi neko sa strane i da (mozda iz prljavih pobuda) pokaze nesto na sta niko ne sme da zaboravi. A opet reakciju onih sa "prave strane" povezujem da normalnom (da li?!) ljudskom reakcijom da ne zeli da misli o bolesti, losem, ruznom i da to treba izolovati i spreciti da bude svima na uvid. Procitala sam sta im sve treba, toliko toga materijalno premostivog i za "lovudze" u rangu par raskosnih party-ja, sto bi im mozda olaksale dzep ali i savest u konacnoj presudi tamo gore. Ne znam, konfuzna sam i ljuta sto sama ne mogu nista, sto su ljudi postali ravnodusni na sve, sto se zaboravlja, sto smo mocni u svom zdravlju, indiferentni prema svemu drugacijem. Svesna sam da su postojece solucije za takve ljude i jedino moguce jer nas, srpski, balkanski, juznoevropski mentalitet ne trpi ljudsku nesavrsenost, deformaciju, hendikep iako smo svi ogrezli u svakom pogledu u jos gore atrofije. Svesna sam da je bolje biti u nekom drugacijem svetu, svetu slicnih jer svako mesanje razlicitih svetova izaziva gadjenje, strah, zbunjenost i paniku. Ono sto me tu boli je sto su uslovi zivota takvih ljudi nehumani, izjednaceni sa kafilerijama, gurnuti u zapecak i mrak... U sopstvenoj smo izolaciji i opterecenosti besmislicama koje "zivot znace", ne videci u njoj takvoj da postoji nesto drugacije, u grc i sekiraciju ogrnuto, otudjeno, uplaseno od neizvesnosti, svesno da godine donose nove brige i gde svako pokusava da izgradi svoj svet, svoj spas, luku gde nema bura i oluja, gde smo zasticeni ruzicastom bojom Pinka ali ljuti dok gledamo vesti kad se neko drzne da nam brkne u ponos i otadzbinu, kako je sve nebitno osim naseg punog zeluca, zadovoljene sujete i pohote muzjaka i zenki, kako smo bar u necemu bolji od komsija ... Pretvorili smo se u copor koji bez ikakve grize savesti uklanja slabe i opstaje u carstvu istovrsnih...i onda se zgadim i pokusavam da nadjem svoje nacine izbavljenja iz toga i shvatim da je to tako oduvek i da ce ostati zauvek. Osecam i stid i nemoc...