Nametnula se bezrazlozno,
nenamerno, prisunjala iz prikrajka i naprosto naredila da mislim o njoj. Nije
dovoljno teska da bih je tek tako odgurnula, ni prelaka da bih tek tako presla
preko nje, ni nebitna da bih je odbacila, ni sustinska da bi bavljenje njome
trebalo da me obuzme u svakom smislu ali je dovoljna da zasluzi delic vremena,
napora, zelje za postignucem, preispitivanja, polaganja prava na nju cak.
Da li je za srecu dovoljno da je pozelis, da ti je drugi pozele, da li
je dovoljno da je cekas nadajuci se da ces je nekom svojom zaslugom sigurno
prigrliti kao nagradu za strpljenje i ulog, da li i ona zahteva bespostednu
borbu i zrtvu, nesto za cim se juri i klanja, da li je ona tu negde a da je ipak
ne vidimo potpuno ili delimicno slepi od siline nade da mora da bude grandiozna
i time uocljiva, da li je treba rasparcati u niz malih srecica koje se mogu
strpati u svaki dzep, svaki kutak misli i konzumirati kao lek koji ojacava i
daje elan u trenucima pokleknuca, da li je ona privilegija drugih a samo nas
zaobilazi jer smo nedovoljno dobri, nedovoljno ulizice, neprodane duse za saku
njene milosti, da li je ona samo iluzija ili stvarno postoji, da li joj treba
persirati ili biti ipak na per tu tapsuci je po ramenu i cineci je bliskim
prijateljem koji nece nikada okrenuti ledja i napustiti nas, sme li sreca da se
poigrava sa nama, da li smo svojoj sreci duznici ili poverioci, da li je srecin
najbolji prijatelj nesreca ili neka druga sreca, da li sreca menja svoje lice i
prikazuje se drugacijom pa ne umemo da je uvek prepoznamo, da li je sreca
bespolna, zasto je se setimo samo kada smo nesrecni, zasto je povezujemo sa
drugima a ne sa sobom, da li je besmrtna, cime se hrani i kako se
budi?
Da li sam se sklupcala u njene dlanove a da ne vidim isprepletane
linije razuma, ljubavi i zivota koje me podupiru i cvrsto drze kako ne bih
ispala poput vode izmedju prstiju? Sve se bojim da ako budem ikad to priznala
sve nestane, kao da nikada, niceg nije ni bilo.
Oznake:
To dete, sada vec odraslu zenu nisam videla jako, jako dugo, vise se i ne secam kad, mozda je proslo i punih 10 godina. Ceo jedan mali zivot koji je nju, moju nerodjenu sestru, od devojke pretvorio u odraslu osobu. Svi smo se okrenuli svojim "velikim" zivotima, problemima, planovima, zeljama, ostvarenjima i promasajima a ona je nekako ostala po strani. Uzgred se nekako pomene u nekom razgovoru i na tome se zavrsi, kao da nije deo nas, kao da uopste vise nije bitna, neko ko se slucajno tu nasao i otisao svojim putem.
Onda se pre par meseci desila vest o ljudima sa margine a na mene je navalila griza savesti kako smo celo jedno bice gurnuli u stranu i skoro prepustili sebi samoj. Znam da je nasa nemoc mnogo veca no potreba da nesto promenimo, opet najvise sto je ovako za sve pa i za nju najlakse ali pri tom nisam sigurna da li i najbolje. Onda sam se setila nas, koji svoje male i velike stresove, "bolesti" i bolesti, nesigurnost i frustracije koje vucemo kao prokletstvo, mozda delom i zbog nje i cele te mucne situacije i koja se nametnula kao porodicna tragedija, sramota (nase tipicno razmisljanje) a delom i kao tajna.
Na internetu sam nasla instituciju. Oronulo, zapusteno, sumorno, deprimirajuce, beznadezno, kao i njeni dozivotni stanari. Isto kao i spoljni svet koji ne nudi mnogo vise sem lazne nade i praznih obecanja. Jedina razlika je u tome sto je institucija kao okrilje i spas bespomocnih ujedno i utociste u kome se moze dobiti zrno paznje, posvecenosti, brige, pa mozda i ljubavi od strane onih koji se o njima brinu. Uzdam se u to jer bi onda izgubljene duse bile zaista samo privid zivota a ja u to ne zelim da verujem. Tu ima ljudi koji se bave umetnoscu, rade nesto korisno, pokusavaju da izvuku iz sebe delic svetlosti za koji sam ubedjena da postoji samo joj treba dozvoliti, omoguciti da pronadje put napolje. Uzasno je sto sve ostaje iza zatvorenih vrata institucije, sto dotice retke i sto smo nesvesni sopstvene nepravednosti pustajuci da pravi mentalni bolesnici upravljaju masom, nama ostacima (necu reci ostalima). I najzalosnije je sto treba da se pojavi neko sa strane i da (mozda iz prljavih pobuda) pokaze nesto na sta niko ne sme da zaboravi. A opet reakciju onih sa "prave strane" povezujem da normalnom (da li?!) ljudskom reakcijom da ne zeli da misli o bolesti, losem, ruznom i da to treba izolovati i spreciti da bude svima na uvid.
Procitala sam sta im sve treba, toliko toga materijalno premostivog i za "lovudze" u rangu par raskosnih party-ja, sto bi im mozda olaksale dzep ali i savest u konacnoj presudi tamo gore. Ne znam, konfuzna sam i ljuta sto sama ne mogu nista, sto su ljudi postali ravnodusni na sve, sto se zaboravlja, sto smo mocni u svom zdravlju, indiferentni prema svemu drugacijem. Svesna sam da su postojece solucije za takve ljude i jedino moguce jer nas, srpski, balkanski, juznoevropski mentalitet ne trpi ljudsku nesavrsenost, deformaciju, hendikep iako smo svi ogrezli u svakom pogledu u jos gore atrofije. Svesna sam da je bolje biti u nekom drugacijem svetu, svetu slicnih jer svako mesanje razlicitih svetova izaziva gadjenje, strah, zbunjenost i paniku. Ono sto me tu boli je sto su uslovi zivota takvih ljudi nehumani, izjednaceni sa kafilerijama, gurnuti u zapecak i mrak...
U sopstvenoj smo izolaciji i opterecenosti besmislicama koje "zivot znace", ne videci u njoj takvoj da postoji nesto drugacije, u grc i sekiraciju ogrnuto, otudjeno, uplaseno od neizvesnosti, svesno da godine donose nove brige i gde svako pokusava da izgradi svoj svet, svoj spas, luku gde nema bura i oluja, gde smo zasticeni ruzicastom bojom Pinka ali ljuti dok gledamo vesti kad se neko drzne da nam brkne u ponos i otadzbinu, kako je sve nebitno osim naseg punog zeluca, zadovoljene sujete i pohote muzjaka i zenki, kako smo bar u necemu bolji od komsija ... Pretvorili smo se u copor koji bez ikakve grize savesti uklanja slabe i opstaje u carstvu istovrsnih...i onda se zgadim i pokusavam da nadjem svoje nacine izbavljenja iz toga i shvatim da je to tako oduvek i da ce ostati zauvek. Osecam i stid i nemoc...
Osluskujem...iza zatvorenih vrata cujem samo tisinu... naslucujem da sam tamo, samo se ne odazivam. Praznina nepostojeceg ja prozima satima, danima, nedeljama...Najpre su prestale da reaguju ruke, culo vida i sluha su onemocali pred naletom svetlosti i zvuka, mirisi su se borili da dopru i namame na uzivanje usana...Potom su se emocije jedna po jedna zaturile, pobegle u neznanom smeru...Ostadose samo misli, najpre pune straha i strepnje pred slikama koje ne kazuju nista, a onda otupele i sakate od nereagovanja, osamljene i oronule pred svim koje se pretvorilo u prazninu. Jedna po jedna skliznuse u mrak i zakljucase se u sobu...onu punu tisine...onu iz koje cujem samo otkucaje srca i ubrzani dah sopstvenosti. Dobro je sto znam gde su, otuda ne mogu da pobegnu...Premecem po uglovima svesti terajuci preostalu misao da se doseti gde je zalutali kljuc.
-Seti se, ne dozvoli im da ostanu tamo...znam da si usamljena i da zelis pripajanje sopstvu ali ja ne mogu ostati sama ovde iako sam vecma tamo...tamo je nesto i negde gde ne zelim, gde ce ti biti mnogo gore... Seti se gde je kljuc i zamoli ih da izadju, da nam se vrate, da nas ispune zeljom, uvere u cilj! Zasto cutis, zasto se ne mices, zasto mi ne kazes kako da uklonim prepreku? Znas da ne mogu da srusim zid, seti se, preklinjem te! ...Nemoj mi samo reci da je kljuc sa one strane, da sam nemocna...Pomozi mi da pronadjem sebe, da ozivim, da sobu sazidam, da zaboravimo sve. Ostala si mi samo ti...
Nesto zvecnu i prenu me otrgnuvsi od jedine misli...pokraj stopala se izduzila senka kljuca...uzimam ga u ruke sa strepnjom. Sta ako nije pravi?
Koliko puta ste osetili strahovitu grizu savesti?..onu koja poput crva podriva osecanje samopouzdanja, onu nastalu iz pogresno izgovorene reci ili ucinjenog gesta, onu proisteklu iz nepovezanih misli bez losih namera koje ipak tako izgledaju...one koje unose nemir i samopreispitivanje? Osetih danas tako nesto... ipak mi se nije dalo da ovoprostorno pisanje posvetim necem lepsem i vedrijem.
Greh nije veliki...tek pogresno uradjena svakodnevna stvar, preusmerena na pogresnu osobu i to ne pogresnu u smislu da nije toga dostojna ili da je losa vec da nije trebala da neke stvari vidi, cuje. Nekada neke stvari nisu za svacije usi, neke stvari ne bi trebale da se znaju jer mogu da budu protumacene lose a objasnjenje ne moze da bude dovoljno dobro. I onda dolazi pravdanje pred drugim, osuda sebe samog i zelja da samokaznjavanje bude sto ostrije. Bojim se da se neke stvari ne daju ispraviti i sta onda?
Kazu da je pocetak uvek tezak ali se potajno nadam da ce moj pocetak pisanja na blogu osim tezine doneti i malu dozu olaksanja... onog proisteklog iz potrebe da se neke stvari izbace iz sebe i mozda podele sa drugima. Nemam nikakvu predstavu o tome sta bih trebala da pisem ali zasigurno znam da je pisani nacin jedan od meni najdrazih oblika komunikacije sa drugima a posebno sa samom sobom. Da li je neka doza egzibicionizma osnovni motiv pokretanja svega ovoga? Ko bi ga znao...ocigledno je da u svima nama (blogerima) cuci po jedan egzibicionista i to onaj od pera ili bolje receno tastature. Ne garantujem da bi svo moje pisanije moglo da bude zanimljivo...sta vise...a da li je to i cilj? ...ne znam za to ali znam da cu se predano potruditi da zadovoljstvo bude obostrano ili bar onoliko koliko bi dovelo do spokojstva pisca...malo sebicno...ili ne?
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.