Pocetak

Osluskujem...iza zatvorenih vrata cujem samo tisinu... naslucujem da sam tamo, samo se ne odazivam. Praznina nepostojeceg ja prozima satima, danima, nedeljama...Najpre su prestale da reaguju ruke, culo vida i sluha su onemocali pred naletom svetlosti i zvuka, mirisi su se borili da dopru i namame na uzivanje usana...Potom su se emocije jedna po jedna zaturile, pobegle u neznanom smeru...Ostadose samo misli, najpre pune straha i strepnje pred slikama koje ne kazuju nista, a onda otupele i sakate od nereagovanja, osamljene i oronule pred svim koje se pretvorilo u prazninu. Jedna po jedna skliznuse u mrak i zakljucase se u sobu...onu punu tisine...onu iz koje cujem samo otkucaje srca i ubrzani dah sopstvenosti. Dobro je sto znam gde su, otuda ne mogu da pobegnu...Premecem po uglovima svesti terajuci preostalu misao da se doseti gde je zalutali kljuc. -Seti se, ne dozvoli im da ostanu tamo...znam da si usamljena i da zelis pripajanje sopstvu ali ja ne mogu ostati sama ovde iako sam vecma tamo...tamo je nesto i negde gde ne zelim, gde ce ti biti mnogo gore... Seti se gde je kljuc i zamoli ih da izadju, da nam se vrate, da nas ispune zeljom, uvere u cilj! Zasto cutis, zasto se ne mices, zasto mi ne kazes kako da uklonim prepreku? Znas da ne mogu da srusim zid, seti se, preklinjem te! ...Nemoj mi samo reci da je kljuc sa one strane, da sam nemocna...Pomozi mi da pronadjem sebe, da ozivim, da sobu sazidam, da zaboravimo sve. Ostala si mi samo ti... Nesto zvecnu i prenu me otrgnuvsi od jedine misli...pokraj stopala se izduzila senka kljuca...uzimam ga u ruke sa strepnjom. Sta ako nije pravi?