Pocetak

Koliko puta ste osetili strahovitu grizu savesti?..onu koja poput crva podriva osecanje samopouzdanja, onu nastalu iz pogresno izgovorene reci ili ucinjenog gesta, onu proisteklu iz nepovezanih misli bez losih namera koje ipak tako izgledaju...one koje unose nemir i samopreispitivanje? Osetih danas tako nesto... ipak mi se nije dalo da ovoprostorno pisanje posvetim necem lepsem i vedrijem. Greh nije veliki...tek pogresno uradjena svakodnevna stvar, preusmerena na pogresnu osobu i to ne pogresnu u smislu da nije toga dostojna ili da je losa vec da nije trebala da neke stvari vidi, cuje. Nekada neke stvari nisu za svacije usi, neke stvari ne bi trebale da se znaju jer mogu da budu protumacene lose a objasnjenje ne moze da bude dovoljno dobro. I onda dolazi pravdanje pred drugim, osuda sebe samog i zelja da samokaznjavanje bude sto ostrije. Bojim se da se neke stvari ne daju ispraviti i sta onda?

Kazu da je pocetak uvek tezak ali se potajno nadam da ce moj pocetak pisanja na blogu osim tezine doneti i malu dozu olaksanja... onog proisteklog iz potrebe da se neke stvari izbace iz sebe i mozda podele sa drugima. Nemam nikakvu predstavu o tome sta bih trebala da pisem ali zasigurno znam da je pisani nacin jedan od meni najdrazih oblika komunikacije sa drugima a posebno sa samom sobom. Da li je neka doza egzibicionizma osnovni motiv pokretanja svega ovoga? Ko bi ga znao...ocigledno je da u svima nama (blogerima) cuci po jedan egzibicionista i to onaj od pera ili bolje receno tastature. Ne garantujem da bi svo moje pisanije moglo da bude zanimljivo...sta vise...a da li je to i cilj? ...ne znam za to ali znam da cu se predano potruditi da zadovoljstvo bude obostrano ili bar onoliko koliko bi dovelo do spokojstva pisca...malo sebicno...ili ne?

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.